Posmatrajući dugo daljine koje te neobjašnjivo fasciniraju ti si već odavno ostao tamo gde si trebao da odeš. Daljine su svo vreme bile u tebi i stvarale u tebi privid nesagledivog prostranstva koji te je deprimirao umesto da te održi u stadijumu larve i da ti omogući da uvek nađeš pravi privid koji ti daje mogućnost čudesnog izbora među tolikim opcijama. Nestao si sa ovoga sveta a da toga još nisi svestan. Nisi primetio nikakve promene u godinama koje su održavale privid prolaznosti. Imao si utisak da zemlje, okrećuči se, oko sebe ima samo potrebu hvatanja ritma dana i noći. Imao si utisak da zemlja, okrećući se oko sunca, nastoji da stigne neki prošli život dok se nama pričinjava da se od tog života sve više udaljavamo. Imao si utisak da zemlja, okrećući se oko sebe i oko sunca, donosi daljine u tvoje osete ali nisi pretpostavljao da zemlja može da kruži kosmosom još oko neke ogromne mase čiju veličinu niko ne može da shvati, koja se zbog svoje veličine ne može videti golim okom niti se pak može naslutiti svojim čulima koja su tananija od svakog oka.

 Maleno treba uvećavati upotrebom mikroskopa da bi se o njemu saznalo što više. Ogromno treba smanjivati do tačke kada ga je moguće posmatrati istim onim mikroskopom koji smo upotrebili i u prvom slučaju. Veličina je sama sebi protivrečna i nesrazmerna u onome što bi trebalo da znači. Tačka velike gustine oduzima gravitaciju svemu što je u njenoj blizini i krivi putanju vremena kroz prostor vraćajući te ponovo u dan iz koga si upravo došao, dok kroz beskrajni prostor male gustine putuju bez gravitacije i otpora duše umrlih znajući da se nikada više neće vratiti tamo odakle su jednom otišle. Zbog toga je zauvek daljina u koju se nikada ne može stići bez obzira kojom brzinom plovio tvoj vasionski brod ili tvoja neuhvatljiva misao. Zbog toga je zauvek mesto koje ne postoji. Možda je zauvek ta ogromna masa oko koje naša planeta pokušava bezuspešno da kruži stvarajući od večnosti dan i noć našeg jedinog života.

Anri Tuluz Lotrek - Riri