U životu uvek se nešto sa razlogom dešava. Nekad to opazimo, a nekada smo ravnodušni, a nekada znamo u čemu je jadac, ali ćutimo i ničim ne odajemo da smo razumeli događaje koji su nas do ovoga doveli. Iza mene je beskraj. Beskraj je i ispred mene. U središtu  sam života koji još ne zna gde se zaputio ni kada će stići tamo gde je krenuo. U središtu sam ništavila. Sve oko mene bazdi na trulež. Mrtve ribe plutaju u ustajaloj vodi. Ima li kakvog života oko mene, ili se meni samo pričinjava život koji sam malopre video negde na obali. Ili se meni samo pričinjava sopstveni život, čiju senku još ne mogu nigde da vidim. Nema svetlosti pa se sve dešava kao u sećanju. Kao da iz sna ideš direktno u ponoć, gde zvezda nikad nije bilo ni kad je noć bila vedra. U središtu sam života i osećam kako me guši neki drugi život koji se za mene prilepio kao krpelj i uzima mi dragocenu tečnost kap po kap dok se ne istopim u plavetnilu kao ptica koja je letela suviše visoko da bi odgonetnula odakle dolazi svetlost, a kuda putuje tama.