Senzacija je posebno nedefinisano stanje kad sam sebe iznenadiš sa onim što nisi očekivao da ćeš videti i doživeti. Veći si od svih koje si toga jutra sreo. Srećan si jer si video ono što oni nikada neće videti. Senzacija u tebi je bila od vajkada samo ti nisi znao sa kim si tolike godine živeo. Nisi predpostavljao da ima nešto što će te toliko iznenaditi i obradovati. Nisi predpostavljao da si još mlad i vatren, ali događaji su te demantovali do te mere da si počeo da sumnjaš u svoj dotadašnji život. Posejao si seme sumnje i u svoj sadašnji život. Počeo si da sumnjaš u sebe, jer nisi verovao u ono što si krišom sanjao. To je reakcija duha koji je bio dugo pod narkozom i nije zno šta se sa njegovim telom događa. To je eho neke zajedničke sreće od koje su tebi pripale samo mrvice, a možda ni mrvica nije bilo kad se sve razišlo i kad je eho utihnuo.

Postoji u životu dan kada si ćutljiv i zamišljen i ne uočavaš oko sebe ni očigledna kretanja niti zvuke glasnije od šapata i od nežnosti. Ne znaš šta ti je ni gde si se zaputio ali ideš uporno i dosledno kao da si taj put bezbroj puta do sada prolazio. Do tebe ne dopire ni tišina jutra ni cvrkut nevidljive ptice negde u plavetnilu ili negde u krošnji najstarijeg drveta u kraju. Do tebe ne dopire ni žubor vode na vodopadima zelene reke, niti uspomena koja se vere po planinskim vrletima i traži svoju prvu ljubav. Zastaneš kod cveta i dugo ga posmatraš nežnošću za koju ne znaš od kuda u tebi u takvom izobilju. Kažeš cvetu svoju tajnu i odlaziš da tražiš neki drugi cvet koji danima cveta negde u blizini, ali ti ga još nisi otkrio niti si mu poverio svoju tajnu. Postoji u životu čoveka dan koji je sve drugo samo ne običan dan. Da nije sunca i plavetnila svi bi mislili da je to još jedan san koji čovek samo jednom u životu sanja. Svi bi mislili da je neka zabuna u pitanju ili je zemlja iznenada zakoračila u neku drugu orbitu izvan naše galaksije. No takve promene za nas nemaju značaja i mi ih ne primećujemo slobodnim okom niti bilo kojim drugim osetljivim čulima. Bilo kuda da svemirom luta zemlja i nas sa sobom nosi kao svoju gubu koje se nikada osloboditi neće.

Poziv za saradnju bio je upućen svima koji su želeli iskreno da sarađuju na naučnom projektu stoleća. Duboko pod zemljom u rajskoj tišini nisu mogli da se naslute nikakvi pokreti koji treba da izmene svet iz temelja. Na pragu novog milenijuma na naša vrata kucale su neke ruke koje će nas odneti na neki novi svet izvan naše galaksije. Na pragu kuće zaplakalo je malo ljudsko biće. Najmanje. Neko je ostavio malo dete nedonošče pred tuđa vrata. Bez kolevke i bez pelena dete je bilo osuđeno na tihu smrt usled hladnoće i dehidracije. Ni pisma ni poruke. Ni nagoveštaja koji bi nam vratio nadu da ćemo nekada saznati istinu. Sve ovo usporilo je naš odlazak i odložilo naše putovanje na neodređeno vreme. Sve ovo bio je dovoljan razlog da se zabrinemo. Nije bilo ni malo jednostavno razrešiti dilemu u kojoj dete plače tako da te srce zaboli. U vrelom danu za sve je trebala hladna glava i pamet koja se neće dvoumiti kada na prvu prepreku nabasa. Treba nahraniti gladne i napojiti žedne. Treba ranu previti da ne krvari više nego što treba. Iako je sudbina sve unapred odredila ipak ima dovoljno vremena da procveta cvet i kad mu vreme nije i da te snađe sreća onda kada se tome nisi nadao. Jednu noć nećemo spavati. Jedan obrok ćemo preskočiti. Jedan san nećemo sanjati. Jednu priču nećemo pričati. Jednu ljubav ćemo prećutati i svako će je u svom srcu do kraja puta nositi. Moramo napraviti mesta za plemenit podvig. Moramo nahoče poneti sa sobom i dati mu malo one ljubavi što je u nama od prošlog života preostalo. Moramo zaviriti u sopstvena srca da vidimo koliko je nežnosti u njima ostalo. Detetu moramo naći majku ako je još živa. Možda je pobegla glavom bez obzira kada je videla šta joj je ljubav udelila. Možda je skočila u hladnu reku i skončala san iz koga se tek probudila. Možda je dugo plakala za sobom i za svojim detetom ne videći izlaz iz lavirinta. Možda je žrtvovala svoj san da bi na svet donela još jedan život. Šta da radi sa još jednim životom kad ni sa svojim životom nije znala šta da radi.

Read the rest of this entry »

Birajući najboljeg među nama mi smo zaboravili kako on izgleda i šta su njegove obaveze prema zajednici koja ga bira. Mi smo zaboravili kako izgleda, a najbolji među nama zaboravio je svoje obaveze. Zaboravio je predizborno obećanje kao da je bilo lanjski sneg. Pokušao je da se pred samim sobom opravda logičnom pretpostavkom da bi vršeći obećanje prema većini koja ga je svojim glasovima izabrala, ozlojedio manjinu koja nije uspela na ovim izborima. Računao je da će ako manje izvrši od onoga što je obećao pridobiti nekoga iz suprotnog tabora za svoju koaliciju, pa će na sledećim izborima ponovo biti glavni kandidat za najboljeg među nama, iako će samo neznatno korigovati svoja obećanja. Svakako će biti fleksibilniji, jer će njegova obećanja imati više opcija kako bi se zadovoljio širi krug onih koji su učestvovali na izborima na ovoj ili onoj strani. Birajući nju ja sam u stvari izabrao ono što niko drugi nije hteo da bira, a mislio sam da sam bio srećan i da je ona mene pored toliko drugih izabrala.

Svet je moja velika kuća sa travnjakom i parkom kraj jezera u kome labudovi plove kao male brodice, tražeći zvezde koje su sinoć noćile u jezerskoj vodi. Kuću sam obojio bojama sinoćnjeg sna, a stazu oko kuće osvetljavali su noću ljubičasti lampioni, a danju ljubičasto sunce koje je imalo jedno tvoje i jedno moje oko. Svet je moja velika briga, najveća. Kao planina koju niko živ neće nikada osvojiti. Kao da sam ga ja stvorio kidajući svoje srce i dajući ga onima kojima je trebalo ljubav dati. Kao da sam ga samo ja snažno poželeo nemajući kud drugo od tuge i bola.

Morao sam na vreme znati da svetom ne hodaju samo ljubav i sreća i da se vreme ne sastoji samo od vedrih dana i zvezdanih noći. Mnogo je snažnije ono što razara našu kuću, od onoga što našu kuću zida. Da bi u njoj bezbedno živeli našu kuću mora graditi neko ko je jak kao što je bog jak, ili neko ko je u boga zagledan ili neko ko je voleo kao što sam ja voleo ili neko ko je patio kao ja što sam patio. Otmi mi život ali dom moj sačuvaj za decu moju. Sačuvaj dom moj za potomstvo koje je krenulo prema meni da me zagrli, koje je u meni videlo ono što sam ja u njima video, koje je iz moje želje izniklo kao cvet koji je obožavao dan nečijeg rođenja i dan kada su svetom vladali neki lepi običaji.