MILANA

Puki slučaj me je doveo na ovu stranicu sajta. Tražio sam nešto sasvim drugo. Kako to obično biva u životu čovek tražeći često zaluta i ode tamo gde nikada nije želeo da ode. Vidi ono, što ni u snu nije sanjao da će videti. Obraduje se kao da je video nekog najdražeg i zaboravi ono što je prvobitno tražio. U stanju je da doveka ostane tamo gde je slučajno došao tražeći ono što nije umeo da pronađe, misleći da će ga ispuniti ono što je slučajno našao. Po sredi je izgleda nešto sasvim drugo. Čovek tražeći uzaludno gubi nadu. Da je ne bi sasvim izgubio, on se zadovoljava nečim sasvim drugim, bizarnim, surogatom koji ima tu moć da ga ispuni i da ga preporodi. Kao da je ušao u maglu iz koje nema želju da izađe. U kojoj mu se događa neverovatan život kakvog ni u snu nema. Lepo je dok zabluda traje. Lepo je što je čoveku lepo i što u tome uživa bez ograničenja. Lepo je ako potraje zauvek, ali sveća nije gorela zauvek, nego je osvetljavala samo jedan deo puta ili je vraćala neku zalutalu uspomenu.

Buđenje u nepoznatom kraju bilo je bolnije od svakog buđenja, jer kraj sebe čovek nije imao svoje snove, niti je kraj njega raslo cveće koje je on poznavao i čije je mirise rado udisao. U njegovoj košulji nisu rasle nežne ruke koje bi ga beskrajno milovale i odnele svu napetost iz njegovog tkiva i svo zlo iz njegovih misli. Zbog toga i ja treba da analiziram zbog čega sam se našao tamo gde sam se našao i šta sam tamo tako pomno tražio. Šta je bilo tako očaravajuće u onome što sam slučajno našao. U svakom slučaju stvorio sam novi izvor reči koje će pomoći uspomenama da se vrate tamo odakle su došle.

JOVANA

Svaki novi poljubac odavao je drugačiju toplotnu sliku tela. Izvor zračenja bio je uvek isti, neizmenjen, postojan ali sve ostalo menjalo se u duginim bojama ili bojama nekog drugog zamišljenog spektra, sve ostalo krunilo se u jesenjoj rapsodiji lišća. Kao da je nestalo svetla u erogenim zonama pa je strast lutala telima kao elementarna nepogoda mladom šumom kraj zelene reke. Ukus poljupca bio je puka izmišljotina koja je nekome pala na pamet iz čista mira. Kao da se našao u sred neke degustacije gde su mu prelepe starlete srkale poljupce iz aromatskih kristala rasutih po tami. Jedino su usne znale koga su tako strasno ljubile. Jedino su one prepoznavale način na koji se nekome poljubac uzvraća, osećaj kad jedno telo taknde drugo telo, kad ruka zadrhti u drugoj ruci, kad bol i čežnja izmene mesta i kad je stvarnost jedina imala oči koje su mogle sve to da vide onako kako je stvarno bilo bez preterivanja i ulepšavanja. Ukus poljupca i ukus strasti ostao je negde u sećanju da nas hrani novom čežnjom i da u nama stvara glad kojoj nikada odoleti nećemo ma koliko tvrdoglavi bili i od samih sebe bežali.