Poziv za saradnju bio je upućen svima koji su želeli iskreno da sarađuju na naučnom projektu stoleća. Duboko pod zemljom u rajskoj tišini nisu mogli da se naslute nikakvi pokreti koji treba da izmene svet iz temelja. Na pragu novog milenijuma na naša vrata kucale su neke ruke koje će nas odneti na neki novi svet izvan naše galaksije. Na pragu kuće zaplakalo je malo ljudsko biće. Najmanje. Neko je ostavio malo dete nedonošče pred tuđa vrata. Bez kolevke i bez pelena dete je bilo osuđeno na tihu smrt usled hladnoće i dehidracije. Ni pisma ni poruke. Ni nagoveštaja koji bi nam vratio nadu da ćemo nekada saznati istinu. Sve ovo usporilo je naš odlazak i odložilo naše putovanje na neodređeno vreme. Sve ovo bio je dovoljan razlog da se zabrinemo. Nije bilo ni malo jednostavno razrešiti dilemu u kojoj dete plače tako da te srce zaboli. U vrelom danu za sve je trebala hladna glava i pamet koja se neće dvoumiti kada na prvu prepreku nabasa. Treba nahraniti gladne i napojiti žedne. Treba ranu previti da ne krvari više nego što treba. Iako je sudbina sve unapred odredila ipak ima dovoljno vremena da procveta cvet i kad mu vreme nije i da te snađe sreća onda kada se tome nisi nadao. Jednu noć nećemo spavati. Jedan obrok ćemo preskočiti. Jedan san nećemo sanjati. Jednu priču nećemo pričati. Jednu ljubav ćemo prećutati i svako će je u svom srcu do kraja puta nositi. Moramo napraviti mesta za plemenit podvig. Moramo nahoče poneti sa sobom i dati mu malo one ljubavi što je u nama od prošlog života preostalo. Moramo zaviriti u sopstvena srca da vidimo koliko je nežnosti u njima ostalo. Detetu moramo naći majku ako je još živa. Možda je pobegla glavom bez obzira kada je videla šta joj je ljubav udelila. Možda je skočila u hladnu reku i skončala san iz koga se tek probudila. Možda je dugo plakala za sobom i za svojim detetom ne videći izlaz iz lavirinta. Možda je žrtvovala svoj san da bi na svet donela još jedan život. Šta da radi sa još jednim životom kad ni sa svojim životom nije znala šta da radi.